Nešto kao uvod….

Dugo sam tražila adekvatnu temu za pisanje bloga. Naime, do sada sam se bavila iskljucivo pisanjem prica i pesama. Sad je vreme za neke drugačije teme. Pa da kažem prvo nešto o sebi. Zovem se Jelena, i imam 22 godine.  Ne znam koliko je to bitno, ali red je da se kaže. Što se tiče teme za blog, i dalje je nemam.  Bar ne neku univerzalnu. Možda zato što imam više interesovanja, a možda je neodlučnost došla sa mojim horoskopskim znakom. Da, možete pretpostaviti, neodlučna vaga. Zato sam rešila da pišem o svemu što me zanima. Od šaljivih pa do najozbiljnijih tema,  za svakog po nešto. Pre nekoliko dana sam svoje prijatelje iz jedne facebook grupe pitala za pomoć oko teme za blog. Dobila sam nekoliko odgovora, ali jedan mi je posebno bio simpatičan. Zahvaljujući tom odgovoru ovaj blog je dobio svoje ime… „Blebetanje jedne brbljivice“…

Udati se ili ne…?

Još naše bake su uglavnom imale ugovorene brakove.  Danas, ako izuzmemo zemlje u kojima je ugovoren brak deo tradicije i kulture,  devojke i žene se najčešće udaju za muškarca kog same izaberu. Čak i u Maroku, koji je dobro poznat po tradiciji ugovaranja brakova, sve manje ima ugovorenih brakova… O tome možete pročitati ovde :

http://www.svezavencanje.rs/obicaji/svet/venanja_irom_sveta_maroko.html

 

U Indiji, na pimer, ova tradicija se i dalje zadržala…

Čak se i modernizovala. Danas roditelji mladoženju za svoju ćerku traže na internetu, a sve češće unajmljuju i detektive. O tome nešto više možete pronaći ovde:

http://www.svezavencanje.rs/obicaji/svet/detektivska-_provera-_pred-_brak.html

 

Sa druge strane, danas je u svetu sve veći broj vanbračnih zajednica. Vanbračna zajednica  je naziv za međusobni odnos dve osobe sa ciljem zasnivanja porodice… U svemu odgovara braku,  samo što ne postoji formalna obaveza skalapanja istog. Znači nema papira…Žena ne uzima prezime svog partnera. Sve ostalo je isto kao u zvaničnom braku.

 

 

E, sad… Previše sam uozbiljila celu ovu priču.  Da vam ja kažem šta mislim o svemu tome… Ugovoreni brak? Najgora stvar koja postoji… Kako neko da mi bira sa kim ću provesti svoj život, sa kim ću spavati,  sa kim ću odgajati decu? Pa ja sam ta koja se udaje, ne  neko drugi! Ne dopuštam da mi se neko meša u izbor muža. Kakvu ružu uberem, takvu ću mirisati.  A šta je sa onim (zatucanim Iizadrtim) zemljama gde je ovo još tradicija? Zabraniti zakonom! To je nešto čime bi se trebale pozabaviti i UN. Pa neki od tih brakova su obične poslovne transakcije!!! O tome možete pročitati i ovde :

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/258997/Udaja-pre-puberteta-i-dalje-cesta-praksa-u-nerazvijenom-svetu

I to je sve što bih rekla na tu temu! Sve ostalo bi bilo cisto vredjanje onih koji podržavaju ovakve brakove…

 


     E sad, kada su vanbračne zajednice u pitanju, tu bih imala šta da kažem… Nisam ja od onih koj su protiv braka… Naprotiv.  Jedva čekam da se udam. Ali, vanbračna zajednica može poslužiti kao odličan test.   Pokušaš da živiš sa nekim, vidiš da li to funkcioniše i onda odlučiš da se udaš za nekog… Izbegneš loš brak i skup razvod. I šta ćeš lepše? A svi oni što morališu na tu temu, da vidim, hocete  li mi vi plaćati razvod ako mi brak ne uspe? Hoćete, malo sutra… Papir ne znači ništa… Lepo je imati fotografije sa venčanja, za uspomenu, ali je još lepše imati miran život. Šta meni vrede fotografije ako se razvedem? Ništa… Zato bolje prvo probati, testirati i sebe i partnera, pa tek onda stati na ludi kamen.. Kome se ne sviđa, njegov problem… Ne živite vi moj život, živim ga sama…

 

 



 A kad se već udajem i plaćam svadbu ko Sveti Petar kajganu, e onda hoću da se udam kako dolikuje – u crkvi… Kad se već zaklinjem na večnu ljubav, da to uradim na pravom mestu, a ne pred matičarem. Pa kud puklo!

Toliko od mene za sad…

Gej je okej…

 

 

 

Bliži se druga „Parada ponosa“ u Srbiji…Kao što se i očekivalo, podigla se velika prašina oko toga. Država nam se raspada, narod gladuje, a mi se bavimo problemom homoseksualizma! Ako ljudi zaista to žele, pa dozvolite im! Šta se vas tiče šta oni rade u svom krevetu? Ni oni ne preturaju po vašem! Kažete, ne želite da gledate dva muškarca kako se drže na ulici za ruke. Zašto ne? Plašite se da će vam se svideti? E, moja Srbijo! Čime se ti baviš! Toliko bolesnih, gladnih a mi brinemo ko u čiji krevet ide! Posle nam krivo što nas svet ne voli! Pa mi sami sebe ne podnosimo, kako da nas drugi vole? Heteroseksualci svakog dana šetaju ulicama i pokazuju svoja osećanja. Homoseksualci to traže jednom u godini, i vi odmah pravite problem! Ipak, i oni su ljudi, od krvi i mesa, imaju iste osobine i mane, iste želje i potrebe, ali i ista prava kao i mi, heteroseksualci. Imaju pravo na život, na slobodu govora, mišljenja i pravo na izbor partnera. To nije ni nenormalno, ni bolesno. To je jednostavno u njihovoj prirodi, i mi smo dužni da to prihvatimo.  Zar je toliko bitno da par čine osoba muškog i osoba ženskog pola? Pa polovina heteroseksualnih brakova raspadne se već posle četvrte godine braka. Šta nam to govori? Možda je došlo vreme da se malo pozabavimo time, pronađemo uzrok za raspad tih brakova, i malo promenimo statistiku. Ali ne, imamo pametnija posla, da se bunimo što se homoseksualci vole i žele da tu ljubav prikažu javno! Ne razumem, ako su emocije iskrene, zašto ih sputavati i podmetati im nogu na svakom koraku?  Zašto da i oni nemaju bar jedan dan u godini kada mogu da prošetaju gradom slobodno, držeći se za ruke i uživajući u svojoj ljubavi?

 

 

Mi smo u 21. veku, a homoseksualizam nije nešto što je nastalo juče,  već postoji od kad postoje ljudi. Još u antičkoj Grčkoj postojao je žrtvenik posvećen Bogu Anterosu, zaštitniku homoseksualne ljubavi.

Nešto više o tome možete pronaći ovde:

http://sh.wikipedia.org/wiki/Gej .

 

Mnoge poznate ličnosti su homoseksualnog opredeljenja, počevši od Platona (grčki filozof), Aleksandra Velikog (osvajač i vladar), pa preko Pedra Almodóvara (reditelj, oskarovac), sve do Marlona Branda i Drew Barimor (glumac i glumica, oboje biseksualci). Čak je i, po mnogima, najveći umetnik svih vremena, Leonardo Da Vinči bio homoseksualac. Spisak svih homoseksualaca, možete pronaći ovde:

http://sh.wikipedia.org/wiki/Spisak_lezbejki,_gejeva_i_biseksualnih_osoba .

 

Mislim da je došlo vreme da i naš balkanski mozak dovoljno evoluira da prihvati ovako nešto. Možda će tad i naši poslanici imati više vremena da se posvete pravim problemima, umesto da danima debatuju o problemu „Parade Ponosa“. Setite se samo kako je to izgledalo prošle godine….

 

 

 

Ko zna, ako prihvatimo homoseksualce, možda ćemo biti i bolji ljudi, bez mržnje i želje za vandalizmom i huliganstvom. A možda i nešto naučimo od homoseksualaca…..

A vi, što čitate ovo i govorite kako u vašoj okolini nema  homoseksualaca, dobro razmislite o tome sledeći put kad vas vaš najbolji prijatelj „slučajno“  pomiluje po kolenu….

 

Do sledećeg brbljanja, pozdrav!

Vreme je za udaju….

Pre nekoliko dana drugarica mi je dala odličnu temu za pisanje. Kada je pravo vreme za udaju? Moje pitanje je da li pravo vreme uopšte postoji? Mislim da ne postoji devojka koja, makar potajno, ne sanja o najvažnijem danu u svom životu. Ono što mene fascinira je činjenica da mnoge devojke žure sa udajom jer misle da će im to rešiti sve probleme, počev od finansijskih. Ja mislim da pravi problemi tek nastaju u braku. Nemojte pogrešno da me shvatite, i sama jedva čekam da obučem venčanicu, ali pre toga želim da uživam u životu. Zašto bih sebi u 22. godini „natovarila“ obaveze oko dece, kuće i svega što ide uz prezime koje bih dobila od svog eventualnog izabranika? Zašto, ako mogu da završim fakultet, zaposlim se, proputujem svet? Opet ću se osvrnuti na reči svoje drugarice : „Pa kad misliš da rodiš, u 40-oj?“. Naravno da ne, ali i tridesete su dobre za rađanje. Žena tad postaje dovoljno zrela, i dovoljno spremna da postane majka, supruga, domaćica. Sve pre toga, bilo bi kao da nisam dovoljno proživela svoj život. I onda ide uobičajeno pitanje: “A šta ako se zaljubiš toliko jako da poželiš da se udaš?“ . Pa, ništa, ako je to „ono pravo“, ne vidim zašto ne bih mogla da sačekam do tridesete.

„A šta će ljudi reći?“- staro, dobro pitanje…. Šta bi trebali da kažu? Ako se nisam udala do tridesete, neću nikada? Moje vreme je prošlo? Uostalom, zar je važno šta će reći ljudi? Mentalitet našeg naroda je takav da još žive u dalekoj prošlosti, u vremenima kada su roditelji ugovarali brakove svojoj deci, kada su devojke sa 17-18 godina već postajale majke i tako gazile svoje snove o nekom eventualno drugačijem životu. Možda nam zato i država propada, što većina živi u nekim drugim, prošlim vremenima. No, to je već druga tema, za neki drugi post.

Još je šokantnija činjenica da u našoj zemlji i dalje postoji veliki procenat maloletničkih brakova. U prilog tome, ostavljam link sa detaljnijim brojkama.

http://www.mondo.rs/s215929/Magazin/Magazin/Ljubav_i_Seks_/Pred_oltar_pre_mature.html

Šta može devojčica sa  16. godina da zna o braku? Apsolutno ništa! Koga treba kriviti za takvu odluku? Ja mislim da su roditelji najveći krivci. Zbog prezauzetosti ne posvećuju dovoljno pažnje svojoj deci, pa su deca prinuđena da pažnju traže na drugom mestu. Naša Vlada bi se trebala pozabaviti time, i zakonom zabraniti brakove pre punoletsva.

Sa druge strane, neki naši političari rade na tome da i oni koji su čekali malo duže na zasnivanje porodice dobiju šansu, pa maker i pod “stare dane”.  Ostavljam link kao prilog.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/255942/Palma-trazi-600-devojaka-za-momke

Pozdrav, do nekog novog brbljanja….:)